Davno, pre 20 godina započela je avantura, a možda je to bilo i istinsko putovanje kroz zamršena, “može – ne može” rešenja i ostvarenja. Prvi cilj je bio uvezati tj. osigurati otpust iz porodilišta sa patronažnim sestrama, kako bi roditelji bili sigurni u pomoć i podršku. Drugi cilj pomoći savetima telefonom zbunjenim novopečenim roditeljima dvadesetčetiri sata svaki dan u godini. Jedva smo dokazali da je to moguće napraviti, jer smo imali samo viziju i dobru volju. Bilo je povuci – potegni.
Žarko smo želeli da ideju pretočimo u delo.
U ovu bajkovitu priču verovale smo jedino mi, njene dobre vile, ostali su negodovali, odmahivali glavama, kolutali očima, bežali pogledom.
I pored svih porođajnih muka, uz pomoć kuma Unicefa i babica novinarki 3.12.2001. godine u jutarnjim satima rodila se Halo beba. Bogami, prvog dana je bila baš glasna i kako je odrastala javljala se sve glasnije i glasnije. Svi su je mazili i pazili jer se videlo da svaki dan sve više i više napreduje, razvija se, obogaćuje znanjima i veštinama.
Halo bebu je ljuljala i zabavljala četa sestara, ni manje ni više visokoobrazovanih uz budno oko lekara specijalista – konsultanata. Zavodski dirigenti nisu prepuštali ništa slučaju, brižno su pratili rast i razvoj jedna jedine, jedinstvene Halo bebe.
Dobar glas daleko se čuje i odjekuje, preko devet gora i devet mora.
Nije da je odrastanje bilo bezbrižno i lako, bilo je tu svakojakih peripetija i prepreka, čak je u jednom trenutku pretilo i odbacivanje i zanemarivanje, ali podigla se kuka i motika, zapretili roditelji, zapretila sedma sila. Nastavi da živi Halo beba i da se sve bolje i bolje razvija, pokazuje šarene aplikacije koje su roditeljima od koristi.
I sada kao i davne 2001. godine, zvone telefoni, danju noću, zabrinuti roditelji traže pomoć. Četa sestara pažljiva, brižna, posvećena pažljivo sluša, pokušava da otkloni strah, da umiri, da pomogne na najbolji mogući način. U pitanju je naša budućnost, naš napredak, naše blago i zlato, naše sve.
Pogledajte film o nama:
